Najemotivniji i najspecifičniji interpretator tradicionalnog bosanskog melosa je bezrezervno bio Zaim Imamović.

Učitelj onima koji su trebali naučiti kako se to postaje uzor u fahu, bez naročitog publiciteta.

Kako se postaje poštovan, autoritativan i jedinstven bez trunke rivaliteta u sebi.

Zaimova karijera nije obojena samo glazbenom kvalitetom, nego i dobrom dušom koja ga je krasila i činila drugačijim od ostalih sevdalija.

O svom početku je pričao: “Naša je radio-stanica počela 10.04.1945. i prvi smo ja i Ismet Alajbegović Šerbo imali muzičku emisiju. Nas smo dvojica na Radio-Sarajevu od prvog njegovog dana!

Šerbo je bio veliki harmonikaš. To više majka neće roditi! Nije on toliko poznavao notni sistem i teoriju, ali je bio veliki “sluhist”.

Znao je za čas naučiti i odlomak iz neke opere, neku ariju. I te stvari je on odlično svirao. Mi smo uvijek pjevali na radiju uživo.

Znali smo ja i Šerbo i pod klavirom spavati, da budemo u šest sati na prvoj emisiji. Inače, morali bismo u četiri ustati da dođemo iz kasarne (onda smo bili vojska, u kasarni) do šest sati. Nego, lijepo se mi zamotamo dekama, pa spavaj pod klavirom! Eh, knjiga bi se mogla napisati o tim našim zgodama…”

Zaim Imamović je gostovao u Parizu, Beču i na Bliskom istoku, a sudjelovao je i na međunarodnom festivalu narodne muzike u marokanskom gradu Marakešu kao predstavnik jugoslavenske radio-difuzije.